Дана 9.5.2024. године испратили смо на вечни починак нашег дугогодишњег колегу, наставника техничког образовања и ,краће време в.д. директора наше школе, Радована Радојковића.

Родом из срца Шумадије, из Рековца, природно је било да, осим човека компетентног у свом послу наставника , има још оно „нешто посебно“ испољено у виду песничког поимања живота и света. Писао је песме за децу, омладину и одрасле. Имао је посебан однос према ученицима и своја наставничка искуства, размишљања и успомене, „претакао је“ у песме, које показују да је добро познавао дечју душу. Иако је већи део свог живота живео у Новом Београду, није дозволио да строге форме градских блокова обесмисле његову душу. Из мноштва обавеза у школском животу издвајао је оно суштинско, хумано, поетско, не заборављајући да су деца мали људи са својим тугама, радостима, страховима, успесима и поразима.

Зато, хвала му што је својим постојањем обележио један период битисања наше школе!

И за крај, треба прочитати један део предговора који је написао Радован Радојковић у својој књизи песама за децу и омладину под називом “Разредни час“, која нам говори где смо се данас изгубили и чему, као друштво, треба да се вратимо.

Бранка Граховац, професор разредне наставе

„На нежним длановима бели мостови спајају младе озвезданим сновима, који се снивају само у основној школи. Седе у истим клупама, уче прва слова, пишу прве песме, трче прве трке, уче прве ноте, дешавају се прве љубави, смишљају прве безазлене лажи...У учионицама су посејана семена која ће израсти у задивљујуће плодове и покренути точак Србије у науци, техници, култури, уметности, привреди...

Данас се образовању деце и омладине у основној школи придаје већи значај него васпитању. Нарочито је специфичан процесваспитања од петог до осмог разреда када се личност трансформише од детињства преко пубертета до младалаштва. То су најлепши и у исто време најбурнији процеси у животу једне личности у „врту детињства“ звано основна школа. Главну улогу у каналисању васпитања у том узрасту имају разредни старешина и разредни час“

Радован Радојковић, 2003. године